8. Rešetanje

Osmog novembra 2011. godine, u noćnim utvararama pokazana mi je istina duhovnog stanja u crkvi u kojoj sam i sam pre osamnaest godina kršten. Pošto se u zgradi jedne crkve održavaju bogosluženja dve naše crkve, bilo mi je pokazano stanje obe. U prostorijima donjeg dela crkve, u kojoj se nalazi krstioni bazen, postavljena je bila propovedaonica za kojom sam stajao i iznosio svoje iskustvo obraćenja, potpunog obraćenja. U toj istoj prostoriji bili su svi vernici obe crkve.

Jedni su sedeli sa desne strane dugačkog stola, a drugi sa leve strane tog stola, dok su neki stajali na čelo zida.

Na čelu desne strane reda sedeo je jedan Čovek, krupan, visokog rasta, čije je lice odavalo Čoveka koji je vičan patnji i bolu, iza njega je sedelo nekolicina ljudi. Sa leve strane, na čelu je sedela sestra T, sa otvorenom sveskom velikog formata. Zapazio sam kako se ona stalno obraća pomenutom Čoveku i iznosi mu svoje dokaze. Iza nje je sedelo više ljudi. Pogled mi je ponovo vraćen na propovedaonicu i na reči koje sam počeo da izgovaram. Te reči su bile sledeće: "Ko je najgori čovek za mene", pitao sam vernike. Većina je odgovorila: "Anđeo". "Koji anđeo?", zapitao sam. "Anđeo, sotona." 

"Anđeo, sotona" ponovio sam, "ne nije to”. “Anđeo nije čovek, pitao sam za čoveka. Za mene je najgori čovek, znate ko? Ja sam najgori čovek za sebe. Nema goreg čoveka od mene. Nema grešnijeg  i lošijeg čoveka na celome svetu.”

Skoro svi su počeli da me hvale, kako je to za svaku pohvalu. Video sam kako sam tada okrenuo glavu, na čas ka zidu iza mene, da se u trenutku pomolim, da osmeh koji se našao na mom licu ne da hvalu telu, i onda sam se posle molitve u trenutku, odmah okrenuo narodu i izgovorio reči: "Niko, ko sebe nije video kao najlošijeg čoveka, neće biti spašen."

U trenutku kada sam ovo izgovorio, većina ljudi je napustila prostoriju. Svi sa moje leve strane, i oni koji su stajali do zida, zajedno sa sestrom T. su posle ovih reči, odmah ustali i napustili prostoriju. Ostali su samo oni koji su bili sa desne strane tj. Čovek  i nekoliko ljudi sa njim.

Dok sam nastavio da i dalje govorim, video sam sledeću sliku: kako mi se jedan dečačić približava i kaže: “Evo koliko sam visok.” Ja sam mu se malo sagnuo, da ga ohrabrim, da će napredovati u rastu. Dok sam dalje nastavio priču, čule se su se moje reči: "A i Kristina mi je rekla... nisi tikva bez korena". Nisam ni završio tu rečenicu do kraja, a oni ljudi su se opet polako vraćali...

Ovde nam Bog govori, da niko, skoro niko, neće da prihvati svedočanstvo Duha o svom duhovnom stanju. Da tako je bilo i pre deset godina. Ništa se nije promenilo. Ako ovako ostane, i ne primimo Duha posinaštva za nas je nebo nedostižna stanica. Ne postoji drugi put od ovoga puta. Ne priznati osvedočenje od Duha, ne mariti za Njegovu opomenu, upravo znači kraj svih naših nada za Nebo. Da li smo spremni da budemo izgubljeni? Da li ćemo ovaj poslednji poziv odbaciti? Da, ovo je zaista poslednji poziv!

Gospod je Bog, da li ćemo to priznati ili odbaciti?  Mi ne možemo sami da se spasemo, taj posao čini Bog. Mi treba samo da kažemo: "da" ili "ne". To znači da priznamo osvedočenje da smo  najgori  čovek koji je ikad živeo, da smo sebičniji od svih, da nam neme ravna u zlu, tako možemo da budemo spašeni…

Kada to priznamo i tražimo promenu, Bog će nam dati novo srce i smisao za saradnju sa Njim, tj. svakotrenutačno pokoravanje Njemu tokom dana a to je dalje posvećivanje novog srca.

Ovde pomenuta sestra T. prednjači u neposvećenosti  i šalje znake koje nisu od Neba. Ona uporno ističe i pre se sa Čovekom, a taj Čovek je Isus, da ona može itekako svojom silom da upozna Boga. Fatalan promašaj. Njoj fali poniznost. Poniznost daje Sveti Duh, ali pošto ne priznaje da joj šta fali, onda nema potrebu za Svetim Duhom i time priznaje da je slepi vođa. Ali Bog je voli, i čeka, ne želi da propadne za večnost... Čeka sve koji su sa leve strane, da pređu na desnu stranu, stranu neskrivanja i velikog priznanja.

Istinita je činjenica da svi, tj. velika većina u obe naše crkve, a to je više-manje isto stanje u svim našim crkvama, voli pripadnost  našoj crkvi, kao društvu, ali nikako nije spremna za zajednicu sa Bogom. Zato mnogi koji su na reč: "nisi tikva bez korena"… tj. pripadaj braći, a zaboravi na Boga i Njegove pozive, su odmah spremni za dolazak i prisustvo takvim skupovima.

No, ne može se više tako, reč Gospodnja koja mi je data, je jasno odredila pravac i smer odnosa i pokazala vreme posletka. Po reči Gospodnjoj koja mi je data, ovo je vreme kada će se dati odgovor na sva pitanja. Pozivam i staro i mlado da kažu "da" Gospodu, a ne sebi. A bilo je napisano: 

 

»VI MENE NE IZABRASTE, NEGO JA VAS IZABRAH...«( Jovan 15, 16 )

 

»Poznavanje samoga sebe će spasiti mnoge da ne zapadnu u ozbiljna iskušenja i ne pretrpe poraz. Da bi smo pak upoznali sami sebe, potrebno je da verno ispitamo načela i pobude svojih postupaka, mereći ih merilom dužnosti koje nam otkriva Reč Božja.« ( 2 T. 517 - 518.)

 

U viđenju juna 2001. godine pokazan mi je odnos sestre T .... prema ovom delu. Slučaj sestre T.... je utoliko ozbiljan i važan ukoliko je njen uticaj na sredinu u kojoj se nalazi veći.

Sestro T .... tvoja revnost je poznata Bogu. Napor koji ulažeš da se »istina podigne sa ulice« je zapisan u nebeskim knjigama, i anđeli Božji su bili svedoci. Međutim, desilo se u tvom životu nešto što je uticalo na tvoj duhovni razvoj i napredak. Stani i razmisli. Pokazano mi je da si zastala na putu duhovnog napretka i to je bilo dovoljno da oholost i duhovna slepoća uđu u tvoje srce. Nisi se odmah trgla i zato su posledice velike. Još uvek je mrak oko tebe, jer se tvoje rasuđivanje svelo na ljudsko, i nebeska svetlost sve dok je tako ne može da prodre do tvoga uma. Upravo zato ti ne možeš da raspoznaš da su ova otkrivenja i celo delo od Boga, i zato uporno govoriš: »Ne, ja to ne mogu prihvatiti, ne mogu, ne mogu.« Veoma je važno da više ne oklevaš, nego da se odmah »poniziš pod silnu ruku Božju; da te povisi kad dođe vreme«. Jasno mi je pokazano da su ova svedočanstva glas vernoga svedoka Laodikeji, da su mač oštar sa obe strane, i da će svako ko bude uporno odbijao ovu poslednju svetlost opomene ostati u duhovnom mraku, Duh Sveti će se povući od takvih i oni će izgubiti spasenje. Sestro ..., Duh Sveti te poziva da Mu se potpuno predaš i da budeš kao ona koja stalno uči, a ne ona koja zna. Samo će tako tvoj rad biti uspešan i večnost zagarantovana.

 

 

»GLEDAJTE DAKLE KAKO SLUŠATE, JER KO IMA DAĆE MU SE, A KO NEMA UZEĆE SE

OD NJEGA I ONO ŠTO MISLI DA IMA » ( Luka 8, 18 )

 

Bila je to mala učionica u kojoj je jedan maleni razred odraslih ljudi učio da peva jednu pesmu. Za katedrom je sedela jedna ozbiljna i svakog poštovanja vredna učiteljica. Pevala je odmereno i melodično i njen glas je prosto okrepljivao prisutne. Ljudi koji su bili u tom razredu počeli su da je prate svojim glasovima. Što je pesma sve više tekla, glasovi ljudi su bili sve tiši, dok se konačno nisu pretvorili u umorni šapat, a glas učiteljice je i dalje divno zvučao.

 

Tada je izašao jedan čovek i rekao: Ovo je zaista sramota, velika sramota. Mi moramo bolje i jače da pevamo. Onda je dao sve od sebe da dostigne jasnoću, jačinu i lepotu učiteljičinog glasa i da time potakne i trgne uspavani razred da bolje peva. Što se više trudio glas mu je postajao sve tanji i tanji i on se na kraju umorio. Tada je učiteljica zastala, pogledala razred i sa puno ljubavi rekla: Ko zna da pročita ovu pesmu? Čovek koji je sve učinio da se razred trgne i probudi, odmah je ustao i rekao: Ja znam da pročitam. Uzeo je pesmaricu u ruke, pogledao pesmu i onda počeo da čita. Dok je veoma teško sricao reči i povezivao slova, shvatio je da jednostavno ne može da pročita ovu pesmu. Nije imao snage da je čita, a reči pesme koju je sricao za njega su postajale nerazumljive. To je bio jezik koji on jednostavno nije razumevao. Podigao je glavu i pogledao učiteljicu. Ona ga je gledala milostivo, sa puno strpljenja i isčekivanja. Kada je ponovo pokušao da pročita ovu pesmu, nje na stranicama pesmarice više nije bilo. Prelistavao je pesmaricu, ali pesmu više nije mogao da nađe. Jedino što je mogao da nađe bio je pogled učiteljice pun brižnog iščekivanja.