7. Vreme posletka

Pošto me je proganjala svest o izneverenom poverenju koje mi je Gospod ukazao, pitao sam se, dok sam ležao bolestan, da li me je Gospod napustio, da li me je ostavio, i šta će biti sa svim ovim što mi je dato. U to vreme pred još jaču bolest u koju sam zalazio i u kojoj me je neprijatelj strašno mučio, a bilo je sve pod kontrolom Svetog Duha, usnio sam san kao odgovor na moja pitanja.

Bio sam saglasan sa tim da Bog podigne nekog drugog za iznošenje vesti narodu, pošto sam po svom mišljenju bio odbačen od Gospoda. Taj san je bio 2005 god. negde krajem leta. Bilo je ovako: Video sam sebe kako ulazim u jednu veoma lepu dvoranu velikih dimenzija. Kada sam napravio prvih nekoliko koraka, video sam ispred sebe velike i vrlo ukusno napravljane stepenice poput onih u velikim hramovima, koje su vodile uzlazno do jedne isto tako lepo uređene propovedaonice, koja se nalazila na vrhu tih stepenica. Polako i bez ikakve namere da bilo šta radim, osim da posmatram dešavanja, zastao sam ispred tih stepenica i pogledao prizor jedne žestoke i velike borbe, koja se odvijala na stepenicama, u kojoj si bili uključeni svi elementi duhovnih, psihičkih i fizičkih napora. To mi je bilo prikazano u vidu žestokih okršaja fudbalskih igrača. U tom trenutku čuo sam neku prozivku imena sa desne strane propovedaonice. Prozivani su redom ljudi sa svojim imenima, čekao sam da vidim da li će se neko od njih pojaviti, ali nije bilo nikog od pozvanih.

Očekujući da će se bar neko pojaviti, stajao sam po strani do zida. Ponovo su se prozivala ona ista imena, ali ponovo nije bilo nikoga da se pojavi. U tom trenutku, čuo sam jedan poziv, koji u prvi mah nisam razumeo da se odnosi na mene. Ali kad je glas ponovio poziv i rekao: "Ti Boki, ti", razumeo sam da se taj poziv odnosi na mene. Osećaj koji je bio u meni je govorio da ja ne mogu da uzmem nikakvog učešća u tome, jer nisam osećao da sam dorastao takvoj službi ili poslu. Ali kada se poziv ponovio, nisam imao šta reći, nego sam poslušao taj glas. Kada sam zakoračio na prvi stepenik, visoki čovek u belom, koji je sve ovo vreme vodio neprekidnu borbu sa divovima u ljudskom obliku, sišao je ka meni i rekao: "Zameni me, igraj umesto mene. Ja ne mogu više. Umorio sam se." Njegov pogled je bio pogled velike patnje i brižne ljubavi. Stao sam tada na drugi stepenik i video sam da sam sav u belom dresu. Videći vrlo ozbiljnu potrebu za ulaskom i pomoći u neopisivo teškom okršaju, nisam mogao a da ne uđem u tu borbu. Video sam da su igrači u suprotnom taboru veoma zainteresovani da loptu zadrže u svom posedu. Lopta je ličila na topovsko đule. U prvom delu igrač suprotnog tima atletski građen je tako vodio loptu, da u prvom svom naporu, nisam mogao da učinim ono što sam želeo. Videći da moram da iskoristim svo svoje znanje i umeće i sav napor, krenuo sam da zaustavim ovog igrača i oduzmem loptu koju je on vodio. Posle kraćeg vremena, iskoristivši sve mogućnosti  u zaista velikom okršaju, uspeo sam da oduzmem loptu i krenem ka izvršenju zadatka. Moje kretanje je bilo s desne strane propovedaonice. Kako je borba bila na stepeništu, sa dosta napora sam izbegavao protivničke igrače i nogama, grudima smirivao loptu koja je ponekad odskakivala. Velikim trkom spuštajući se sada niz stepenice vodio sam loptu ka cilju, za koji sam znao da se do njega po svaku cenu mora doći. Kako sam sve brže išao ispred mene više nisu bili igrači od krvi i mesa, nego siluete atleta fudbalskih igrača poput senki, koji su direktno nadirali na mene, ali svi su kao u slalomu zaobilaženi i nestajali iza mene. Tako sam nastavio u punom i neprestanom trku da vodim loptu sve dok nisam u jednom trenutku ispred sebe na nekih pedesetak metara konačno video otvorena lepa gvozdena vrata, kroz koja sam znao da bez ikakvog oklevanja u svoj punini sile ova lopta mora proći napolje. U tom istom trenutku, kada sam postao svestan toga, svom žestinom sam udario loptu i ona je brzinom projektila, proletela kroz tu otvorenu kapiju. U tom času kada je lopta izletela napolje čuo sam jedan tihi eruptivni odjek radosti, neopisive radosti.

Kada sam i sam postao svestan da je zadatak izvršen, nalik na fudbalere kada se povrate iz onog kratkog šoka ogromnog veselja sa tribina od pogotka, zatrčao sam se, pao na kolena dižući ruke u znak velike radosti, neopisive radosti koja je dosezala do samih nebesa.

Okrenuvši se ka propovedaonici, video sam radost onog borca u belom koji mi je rekao: "Ja ne mogu više. Umorio sam se."

Mislim da ovaj san ne treba da objašnjavam, on govori jasno sam za sebe, ali govoriću o tome šta znače upravo ove reči koje je Ovaj čovek u belom izgovorio: "Ja ne mogu više. Umorio sam se." Od momenta kada mi je ovaj san dat, do drugoga decembra 2011. godine ja nisam znao zasigurno ko je Ovaj čovek u belom, ni šta znače ove Njegove reči.

Nekoliko dana pre drugog decembra, molio sam se da mi Gospod milostivo razjasni sve o ovim mojim dilemama i pitanjima. I uveče dok sam ležao u krevetu, jer mi je srce bilo slabo, pomolio sam se govoreći one iste reči u molitvi, tražeći objašnjenja. Nekoliko trenutaka posle toga, začuo se jasan glas: "Ja Sam. Neću više odlagati.” Kada je Gospod ovo izgovorio, ostao sam nem i iznenađen par trenutaka, a onda sam izgovorio uplašeno: "Ne Gospode, ja nisam dostojan ovakvoga posla i ovakve vesti.”

Ovim odgovorom za mene je otklonjena svaka dilema da je ova generacija ljudskog roda poslednja generacija koja će živeti do Isusovog dolaska. Vest o opravdanju verom bez primesa, tj. dodataka ičeg ljudskog će se objaviti uspešno i brzo, i to kroz ponizna oruđa osposobljena direktno i samo od Svetoga Duha. Svaka druga nauka će pasti, i sve upravljeno protiv Svetoga Duha će biti osuđeno na veliku propast.

Neka Bog pomogne svakome da razume ovu vest, tako se molim svakoga dana.

Još snova o događajima posletka   

15. mart 2003. god.

Stajao sam kao na nekom bregu i pred sobom gledao jedan prizor tako neobičan i strašan mome duhu. Hiljade i hiljade ljudi pod strašnom rušilačkom snagom, vođeni samim demonskim silama u talasima je navirao na kordone naoružanih, opremljenih snaga milicije. To je bilo tako teško gledati. Nikada moje oko nije videlo tako strašan okršaj. Masa naroda nezadovoljna i očajna, navaljivala je na kordone i žestoko odbijana. U nemilosrdnim okršajima video sam kako u prvim linijama pojedini ljudi padaju mrtvi pod udarima pendreka. To je tako bilo mučno i žalosno. Probudio sam se sa velikom težinom i uznemirenošću. Molio sam se: “O Isuse, otkloni od mene ovaj užasan osečaj težine. O Isuse, molim Te pomozi mi." Vrlo mi je bilo teško. Zaista velika nevolja će doći na ovaj narod, ali i na celi svet, ako se ne okrene Svetome Pismu i veri u Boga.

April 2003 god.

Video sam papu kako ide jednom avionskom pistom. Od njega na određenoj udaljenosti, stajalo je ogromno mnoštvo ljudi, tačnije ceo svet, upravo je takvo bilo osvedočenje Duha. Kada je bilo posebno potrebno u datom momentu, papa se okrenuo licem u mom pravcu tako da sam mogao da vidim njegovo lice. To nije bilo lice Jovana Pavla. Kada sam ga dobro i jasno sagledao, okrenuo se i  dalje nastavio da ide korakom dostojanstvenika. U jednom trenutku video sam da se taj papa okliznuo, ali se veoma brzo ispravio, pokazujući svima kako je sve u redu i pod kontrolom. Pored njega za svo to vreme išao je jedan dostojanstvenik tj. prvi čovek najjače armije ovoga sveta, armije SAD. U sledećoj slici sam video nešto što me je jako iznenadilo, skoro zapanjilo. Odjednom, u deliću sekunde ličnost  pomenutog pape  i ličnost oficira-državnika SAD, se stopila u jednu ličnost, ličnost pape. Sada je papa sam nastavio da hoda prestrojavajući elitu najmoćnije vojske celoga sveta. Video sam kako se skoro ceo svet prestrojava prateći ovo prvo prestrojavanje. Tako se san ili utvara završila.

Sredinom 2000. god.

Pokazan mi je sledeći prizor: Video sam u jednom crkvenom zdanju, koje je više ličilo na neki dvor, dva svešetenika visokog zvanja pravoslavne srkve, kako razgovaraju o našoj zajednici. To je bio tajni razgovor i plan koji su oni donosili. Jedan od njih je bio mlađi a drugi stariji po godinama.U jednom trenutku stariji je uputio pogled u kome je tražio odgovor od mlađeg poglavara. Tada je mlađi poglavar, čiji je pogled predhodno bio  usmeren ka prozoru, okrenuo glavu i vrlo odlučno i sa autoritetom odgovorio: "Da, sve ćemo ih pobiti."

Leto  2001. god.  

Video sam kako sa određenim brojem ljudi dolazim i sedam za jedan sto. Kada smo seli, pogledao sam ispred sebe. Na jednoj manjoj razdaljini od nas, sedelo je nepregledno mnoštvo ljudi. Toliko je bilo to nepregledno mnoštvo ljudi, da se to može opisati prostranstvom čiji se kraj sagledava tek u daljini gde se nebo stapa sa zemljom. Posle nekoliko trenutaka od kada smo seli, izgovorio sam sledeće reči: "Ljudi hoću da vam kažem da ni prevoslavna ni katolička crkva nisu prave crkve, jer ne uče pravu nauku. Prava crkva je Hrišćanska adventistička crkva." Posle ovih izgovorenih reči, ustali smo i pošli. Savršena tišina je vladala među tim nepreglednim mnoštvom. Bio sam siguran da je svaku reč koju sam izgovorio, savršeno jasno čuo kako onaj koji je bio prvi, tako  i onaj koji je bio poslednji u tom mnoštvu.

San o blizini sotoninog pojavljivanja među ljudima 03. 11. 2011. god.

Idem ulicom nekog velikog grada. Svuda i sa jedne i sa druge strane je mnoštvo lokala i restorana punih ljudima koji se slobodno tj. raskalašno ponašaju i žive životom "ma sve je relativno". Stajem na pragu svih tih restorana, svuda isto. Muzika koja jednostavno vuče i propagira sotonu i prolaznost sveta, zavedenog sveta u duboku ravnodušnost, za sve što je duhovno. U jednom trenutku, u jednom velikom objektu, sa velikim podijumom za igru, čuje se glas u potpuno svetskom duhu, nekog koji kao da najavljuje program, koji kaže: "Uskoro će se pojaviti neko, od čijeg ćete se prisustva zadiviti, od svetlosti njegove ličnosti i prisustva nećete moći da gledate."

Čuvši to  pošao sam sada dalje. Ušao sam u neku zgradu kao bolnicu. Tu sam video mnoge ljude koji su tražili rešenje svojih problema. Bio je tu i jedan razred u redu dva po dva. Tu čujem kako učitelj za jednog dečaka kaže da nije dobar i da se mora popraviti. Njegov otac je tu i gleda ga onako ozbiljno, želeći da se reši problem. Išao sam dalje i susretao se sa mnogim ljudima u toj zgradi. Tako se san završio.

Odlomak i iz jednog pisma brata D. pisanog oko 2003. god.

“Upoznao sam čoveka za koga imam vrhunska osvedočenja. Pogledajte šta mi je ispričao taj čovek, a ima veze sa našim delom. Predstavlja za mene pravu potvrdu onoga što nam je Bog pokazao.

Ovaj čovek mi je pričao da je imao viziju otvorenih očiju. Pre osam godina, bio je naročito pokrenut da se moli za Srbiju i srpski narod. U tom trenutku je video crveno platno, na kojem je belim slovima napisano: “Cela Srbija treba da se spase." Tumačenje koje je u duhu dobio je vrlo interesantno. Pokazano mu je da je Srbija, ključna zemlja regiona a i šire, kako on reče verovatno u delu propovedanja jevanđelja. Crveno je boja Hristove krvi, i pozitivan simbol. Veruje u dar proroštva, očekuje ispunjenje Joilovog proročanstva. Pričao je o mnogima koji su osvedočeni da u Heilbronnu treba da se dešavaju velike stvari. “Svi govore o tome”, kazao je.”