5. Poslednja reforma

Više nema vremena za reformu, ona je otpočela. Reforma je kada čitate ove reči i usvajate ih, ili ih ne usvajate. Jer vreme izađe i dođe kraj svakome telu. Možete reći: „Pa ti nisi prorok Gospodnji.“ Možete reći: „Da si pravi ne bi tako govorio!.“ A pravi među vama će reći: “Da ovo je Gospodnja reč.“ Utisak osvedočenja nije na meni, on je u Isusu. Isus ovo govori, a ne ja. Kada On kaže reč, onda će je sigurno većina odbaciti. Kada On ne kaže reč, onda će je zaista većina prihvatiti. To je pravilo. Zato što većina među vama ne želi spasenje, zato smo mi već sto šezdeset godina u ovom svetu. Da. Amin. E zato što je tako upravo reč Gospodnja je došla, istina došla je još pre deset godina, ali i ja sam sam bio među većinom i ako sam iznosio reč Gospodnju. Prevarno ljudsko srce me je bacalo na zemlju, a ja to nisam znao. Ali ... neću više tako. Lepo je kad Duh vodi u životu sve. I greše svi koji odbacuju istinu da je Bog onaj koji čini sve, i koji čini u nama da radimo ono što nije od nas. Ali većina voli da radi ono što je od nas. Propovednici ne vole Isusa, i starešine takođe. Zašto? Pa zato što treba da se prizna da do sada nisu uradili ništa kako treba, nego sve kako ne treba. Tako je i sa stadom, svim stadom. Kada kažem svim, mislim na većinu, kao što mi je i pokazao Gospod. Zašto je teško priznati da grešiš. Zašto? Svako ko bi vas osuđivao što se kajete, iskreno kajete, taj nije prav pred Bogom. Zato: “Pokajte se.“ I neka se ime Gospodnje proslavi kroz vas. Ima vemena za iskreno pokajanje, ali nema vremena za nepokajanje. Gospod je kazao: “ Neću više odlagati“.

Da vidimo čija će se reč pokazati pravom. Ja vam kažem drugog pokajanja neće biti. Jer ako ste proroci Gospodnji, gde je reč Gospodnja, a ako je nema zašto govorite kao da je ima. Zašto nema proročke reči do sada? Zašto je nije bilo pre deset godina? Da li je to zato što Gospod nije video vaša pravedna srca? Ili ga možda nemate. Ja vas volim i zato govorim ovako otvoreno. Pa ko može lepše govoriti nego propovednik reči? Ko ? Niko, samo ta reč mora biti Odozgore. A ona nije. Morate se zato posvetiti. Bez plača nema pokajanja. Ili će plač biti za vama. Birajte. Sve osim potpunog priznanja da ste nemoćni, ne znači ništa. I propašćete. Ako priznate biće sve oprošteno. I bićete spaseni.

Da vas posavetujem, to je moj posao, jer tako mi govori Gospod. A sčinjao sam se  i opirao, na trenutke i premišljao, jer sam znao da smo narod tvrdovrat.

I Gospod mi je poslao san: Video sam narod Gospodnji kao lepo opremljenu vojsku, sa novim šinjelima i oružjem koje smo upravo zaplenili od neprijatelja, i kao da smo se vratili iz pohoda. Izgledalo je kao da nam je po visokoj ceni poklonjena i izvojevana pobeda  za nas, nad neprijateljem. Cela vojska naroda Gospodnjeg tako opremljena, bila je u svom staništu, koje kao da je bilo neka velika prostrana zgrada, sa mnogo prostorija, posebnih kleti ili soba. Bio sam tu sa četvoricom generala Gospodnje vojske. Kada je nastupilo vreme za spavanje, prišla su mi bliže ta četiri generala. U tom momentu, jasno mi je bilo dato do znanja da predložim toj četvorici starešina da se pre nego što vojska pođe na počinak i odmor, proveri svaka soba pojedinačno, da se vidi da li nije možda neprijatelj neprimetno ušao u neku od njih. Ali to osvedočenje sam propustio da iskažem. I do pretrage nije došlo. U trenutku pošto sam odbio to osvedočenje i plan da se pregledaju sve sobe, za jedan tren neprijatelj se već pojavio među nama i zauzeo ceo logor, celu zgradu. Sve što smo zadobili morali smo da predamo. Oružje i opremu nismo ni upotrebili. Među vojskom Gospodnjom i generalima vladao je tajac, niko ništa nije   mogao da kaže. Zato što nismo izvršili pripremu, bili smo zarobljeni. Prišla su mi ta četiri generala, i ja sam rekao: “Glas Gospodnji je došao da treba da se pregledaju sve kleti, sve sobe.“ Zašto nam to nisi rekao“, pitali su. “Video sam da ste teški, i tvrdi, i da nećete poslušati, i zato nisam vam to rekao“, odgovorio sam.

Generali su se pogledali među sobom i savili glave. Neprijatelj nam je onda rekao: „Mi vas možemo držati dugo, ali ćemo vas na kraju sve pobiti.“ Kada sam čuo te neprijateljeve reči, pogledao sam generale i vojsku. Svi su bili iznenađeni, ali nisam video želju za slobodom. Znao sam da ostati tu znači sigurnu smrt. Zato sam polako pošao ka spoljašnosti zgrade i nekoj poljani punoj visoke trave i čička. Kada sam ušao u tu poljanu, počeo sam da trčim koliko sam mogao. Posle određenog vremena, čuo sam bat koraka zamnom. Znao sam da im ne mogu umaći, jer su brži i jači, i mnogo ih ima. Zato sam se sagnuo u travu i kratko pomolio, znajući da me Gospod samo može sačuvati, predao sam svoju dušu Bogu i čekao čudo, mada mi nisu po ljudskom ostale nikakve šanse. Čuo sam zvuk koraka, kako prolaze baš pored mene, ali mene nisu videli. A onda su otišli. Zahvalio sam se Bogu  i nastavio dalje. Uskoro sam naišao na četiri starije žene. Prišao sam bliže grmu gde su one i čuo njihov razgovor: “Ne znamo kako ćemo preživeti, jako su teška vremena, i naše penzije su tako male.“ Shvatio sam da su ove starice iz neprijateljskog tabora, govorile su jezikom i narečjem neprijatelja. i znao sam da mi one neće pomoći ni zalogajem hrane. Polako sam se udaljio od njih i pošao dalje. U tom trenutku video sam kako se gusti dim diže u daljini, tamo gde je bio tabor naše vojske. Grad je bio spaljen. Ja sam se povukao i pošao u neki tunel.

U sledećoj slici video sam kako sam prošao kroz tunel, i našao se na jednoj velikoj železničkoj stanici. Kao da su tu bile neke gajbe sa voćem. I neki ljudi su  tražili to voće, ja sam im davao sve najbolje i najkrupnije što sam mogao  naći. Neki su tražili sitnije i ja sam im davao po želji. A onda me je jedna žena upitala: “Odakle si ti?“ Sagnuo sam glavu i ćutao. Znao sam da je to bio neprijateljski grad, ali ja sam im služio. Kasnije sam se našao na ulicama toga grada. Jedna žena kao da je predstavljala administratora toga grada, rekla mi je: “Tako je u ratu, vi pucate na nas, mi na vas.“ „Da“, rekao sam.

U trećoj slici, video sam sudnicu i kako se neki čovek poput sudije, ruga jednoj osobi koja je bila deo Božjeg naroda. Tako joj se ismejavao. Pošto sam i  ja bio optužen i tu, stao sam i usprotivio se ovom sudiji, iznoseći upravo reč u čistoj svetlosti  koju je on pokušavao da prikrije. Nije u tome uspeo.

U sledećoj slici, kao da sam bio u nekom zatvoru. I sudija koji me je optuživao došao je do mene i rekao: “Imao sam jednog druga, ali ni njega nisam poštovao ni cenio.“

Ovo je bio san. A mi braćo nemamo vremena da odbacujemo reč Gospodnju. Nemamo više ni sekunde vremena da odbacujemo svedočanstvo o tome da smo goli, neobučeni, bosi i slepi. Mene je Bog ovim snom opomenuo da ne zatajim ništa, jer bi tako veoma uskratio svetlost sa Nebeskog prestola. Pravda Božja, odelo vojničko je pripremljeno, samo treba da ga obučemo, i oblačimo. Samo treba da proverimo prvo da li u našem životu ima nekog Ahana, koji je greh. A greha imamo i celi smo greh. Da li ćemo to videti zavisi od nas. A ja vam danas kažem: Grešni ste i nema u vama ama baš ništa dobro. I sve što činite, iz sebičnosti činite. I niko vas ne osuđuje, samo,  ne ostanite u tome.  Morate biti savršeni u svemu, i u „odelu“ , i u „oružju“, i u veri, i u ljubavi, ako niste u tome neprijatelj će vas zarobiti i poslati na sud nepripremljene, i „grad“ će vaš spaliti, tj. izgubićete večni život. Eto ja vam kazah, a vi možete da birate, da kažete da je ovo pravo i dobro, ili da kažete da nije. Odgovor ćete naći u vama samima, ako provodite tj. vidite da ste sebični. A ja se molim Bogu da to vidite, i da tražite novo srce. Jer vremena za oklevanje više nema. Da. Amin.