2. Susret s Hristom

Moj život je bio večito traganje za istinom... sve dok me Istina nije susrela sa sobom. Svi moji najbolji napori su se pretvorili dakle u večno traganje bez mere i cilja. Ali došao je dan kada sam bio susretnut, tada sam shvatio da je bio uzaludan svaki pokušaj moga traganja. Evo kako sam susretnut:

Kada sam došao u crkvu nije me ništa drugo zanimalo do kako da budem pošten i na koji način da se pridržavam zakona i zapovesti. Moje ljudsko srce prigrilo je zakon kao zagrljaj majke, kao grudi materine. Za mene zakon je bio Bog. A Bog mi je bio poštapalica za zakon. Revno sam se trudio da se svega držim, da ni u čemu ne pogrešim, a video sam da grešim. Bibliju sam čitao da bi se držao zakona, koga nisam držao, ali sam se grčevito naprezao da ga držim. Kada sam čuo za pojam svakotrenutačne predaje, počeo sam da se za sve  što počnem molim da me Bog vodi u svemu. I bio sam uporan u tome. Vremenom sam se sve više trudio da živim tako... Ali nekako se to izgubilo, izgubio sam pojam o tome, niti sam mogao da se toga pridržavam tako dugo. Moj život je postao suvi olujni vetar... Ništa mi se nije dalo da uradim kako treba.... Inače bio sam jako revan, i mnoge moje molitve su bile uslišavane. Čak je i čovek na samrti bio podignut i ustao, i jedna krava koja je već bila otpisana da se ne može podići i prepuštena da ugine lagano, ustala je, i mnoge druge molitve su na neki način bile delotvorne... Ali ja sam bio sam nezadovoljan... I kada sam stajao pred živim Bogom u dnevnoj objavi, i kada sam pet puta padao pred Njim, ni to mi nije pomoglo da sagledam svoj život... Ni kada sam dobijao snove da vidim u čemu je greška, ni to mi nije bilo dovoljno... Ni kada sam sam naučio opravdanje verom bolje od mnogih u crkvi, ni to mi nije pomoglo... jer je bila teorija a ne život... Nije mi pomoglo ni to što sam dobijao otkrivenja za druge ljude i njihove živote... ni saveti koje sam njima upućivao meni nisu pomogli... Tada mi je pomoć trebala od iskrenih, vernih, potpuno posvećenih ljudi i od njihovih istrajnih moljenja u živoj veri... Da li se neko molio za mene istrajno i dugo, možda i jeste, ali ja kakav sam izgeda da mi je trebalo baš istrajno moljenje, moljenje nekih Jova, Noja, Saumuila... U mojoj sredini mislim da ih nije bilo, nije ih bar bilo dovoljno istrajnih. Ali niko meni nije kriv. Za čoveka koji je pozvan i za koga je Bog sam rekao: „Imaćeš veliku versku karijeru“, gde kožna jakna predstavlja malo više od kožnog pojasa, ne da je veća nego da ima širi opseg delovanja, nema nikakvog opravdanja. Niko na ovom svetu od ljudi koji danas žive nije imao veća otkrivenja, niko na ovom svetu mislim da nije želeo više da služi Bogu od mene, a niko na svetu nije kao ja bio tako zaveden sobom. Posebnost i veličina dolazi od Boga, a ne od čoveka. I ta posebnost je u istini, ali posvećenoj istini. Primeri iz Biblije kao što su Mojsije, Jakov, Josif, Petar, meni nisu bili za nauk... Držao sam se svoje veličine. Ja sad znam da me Bog voli, ali teško je živeti bez tog znanja, a praviti se, ili imati stav da znaš, tj. poznaješ Gospoda. Niko ko nije bio u situaciji u kojoj sam ja bio, ne može da shvati tu dubinu duhovnog ponora, koju može da donese ponos, tvrdoglavost i oholost. Sa druge strane, niko ne može ni da okusi ko nije bio u takvom položaju, ni dubinu Božje ljubavi, i moći da spase dušu. Ali nije mi se hvaliti zbog toga, premda treba biti zahvalan Bogu. Za svo to vreme od 1994. do 2000. godine, ja nisam bio ptica bez repa, ali sam bio ptica bez krila. Želim da kažem da ovo nije lament niti je neka dobro smišljena žalopojka nad sobom, ne ovo je himna priznanja od Gospoda. Takvu himnu treba svi da nauče da pevaju, ali taj nauk nije od nas. Ne, nikako od nas. Bio sam bolestan dvadeset i četiri godine od hroničnog krvarenja iz nosa, i od herpesa na licu isto toliko godina. I na iskrenu molitvu vere, po spoljašnjem značaju, Gospod me je izlečio od obe bolesti... Međutim nije bilo dovoljno da progledam... Video sam sebe u mnogim situacijama da grešim, ali moje srce trebalo je još veće osvedočenje... Nije dovoljno priznanje samo po spoljašnjoj veri, pa makar bilo to priznanje iskreno ljudsko. Ne... Prvi put sam u svom životu bio osvedočen u svoju sebičnost 2000. godine. Tada je Gospod skinuo veo sa mojih očiju, kada sam u molitvi zatražio da mi pokaže uzrok moje neispunjenosti, na taj vapaj došao je odgovor. Van i izvan svake ljudske misli i napora, Sveti Duh se spustio i pokazao mi moje sebično srce. Tada sam, videvši kakav sam odbio poziv Božje milosti da se predam potpuno... Uplašio sam se da će svi otići od mene, da će me ispljuvati zato što sam takav i zato što sam to priznao. Ustuknuo sam od tog koraka. I tama poput pokrivala je ponovo uvukla moju dušu u život bez radosti, svete radosti. I tek posle jedanaest godina došao je ponovo poziv. Svaki moj pokušaj do 2000. godine nije doneo ništa. Ništa ne vredi ako Bog  ne otvori, i ako Bog ne pokaže. Zato svi koji su govorili da nešto i oni trebaju da urade, a među njima sam bio i ja najrevnosniji u tome, su pogrešili, i to je puka laž. Najveća laž koju je izmislio sotona. Ne, čovek nema nikakvog učešća u svome  osvedočenju o grehu. Zašto? Zato što je slep za sve duhovno. Da, to kaže čovek koji je imao sva moguća osvedočenja, ali osvedočenja ne pomažu ako čovek nije spreman da ih prihvati. A spremnost da prihvatiš nije kao samo osvedočenje koje ti sam Bog daje. Ne samo što čovek nema nikakvog udela u osvedočenju svom o grehu u sebi, nego nema nikakvu ni drugu ulogu u svom životu, kao što je obraćenje, posvećenje, svakotrenutačna predaja... Ništa. Čovek ništa ne može, osim da kaže da ili ne. Svako ko ima drugačije misljenje nije ništa drugo nego čovek koga je sotona jako prevario, i drži ga tako kao hipnotisanog, to je grozna mreža. Radosna vest je ta da Gospod neće ostaviti nijednog u mraku, osim onog koji odbije Njegova osvedočenja. Naravno da je laž i to da čovek sam od sebe prihvata milost i onda misli da se pokajao, obratio i posvetio odjednom, da je spašen zato što je pročitao da je Hristos umro za njega. Ne to nije pravo usvajanje Hrista, niti je pravo Hristovo usvajanje nas. Osvedočenje o grehu koje Bog daje, kao meni 2000.-e, je prvi korak, tj. pravi korak koji ako se prihvati, vodi ka posvećenju i promeni života.

Između 2000. i 2011. godine desilo mi se poluobraćenje 2007. Naravno nije se desilo samo od sebe, nego od Boga, i ne od mene. Te 2007. godine Bog je ponovo sišao iznenada na mene, i pokazao mi svu riku aždaje koja je bljuvala iz mene. To osvedočenje sam zapisao na marginama knjige Velika borba evo kako ono glasi: Kako sam toga dana bio osvedočen iznenada Svetim Duhom potpuno van moga uticaja, u svu riku zla koje je bljuvalo iz mene. Začudio sam se kako je to veliko zlo u meni, i kako sam potpuno zao, i bez čekanja želeo i odmah odlučio, i to je bilo od  Boga, da se obratim Bogu... U trenutku sam se razmišljao i pitao da li je dovoljno samo otići Bogu i zatražiti da me uzme celog pod svoje. Tada sam bio pozvan tom tihom živom verom od Gospoda da idem hrabro i bez straha pred Boga i slobodno Mu se predam bez ikakve bojazni i oklevanja. Tako sam i učinio. Kada sam zatražio da me Gospod uzme da potpuno budem Njegov, pomislio sam da li je sada sve gotovo. Onda sam se setio reči iz knjige Put Hristu: „Na vama je da birate; da odlučite da On umesto vas deluje u vama da hoćete i učinite što Mu je po volji. To je bilo ohrabrenje, osvedočenje i utvrđenje u sigurnost predanja... Posle toga u toku dana iako slab od telesne bolesti, imao sam sigurnost i zadovoljstvo mirno i stameno  da su sve moje duhovne potrebe zadovoljene.

Želim sada da dobro čujete ovo: Iako je ovo predanje bilo potpuno, ipak nije bilo dovoljno za ceo dan. Opaka je sotonina prevara da je potpuno ujutru predanje dovoljno za ceo dan, za svaki trenutak dana. Ne! Nije dovojno samo jutarnje predanje pa i ako je potpuno. Potrebno je nastaviti sa svakotrenutačnom molitvom tokom celog dana. Za to svakotrenutačno predanje podsticaj daje Bog. Ti ga trebaš samo prihvatiti i reći: Gospode vodi me u radu, vodi me u razgovoru, vodi me u čitanju. Za sve se od Boga na podsticaj treba moliti. I to nije teško. Ja za to svakotrenutačno predanje, i svakotrenutačnu potrebu predanja i posle ove jutarnje molitve potpunog predanja, nisam znao. A znanje za to je veoma bitno i potrebno. Da, potrebno je za sve se moliti u toku dana! To svakotrenutačno predanje, tj. želju za tim daje Bog tokom dana, i to čine samo ljudi koji su potpuno od Svetoga Duha osvedočeni u svoje krajnje zlo i opako stanje duha. Svi ostali, kao i ja nekada na početku, ne mogu to postići, jer koriste slovo bez Duha. Da, zapamtite to koji ste se potpuno Bogu predali. Ako ovo ne poslušate, nego se samo pouzdate u mir jutarnje molitve potpunog predanja, učinićete veliko zlo sebi i drugima, i činićete sedam puta gore grehe od čoveka koji je kako mi to kažemo u svetu. Ne zaboravite to. Tako sam i ja na žalost to činio, posle mog potpunog predanja ujutru, u podne, uveče i za noć. Ništa mi to nije vredelo ako praznina između tih intervala nije popunjena svakotrenutačnom predajom za sve u danu. Bez ovakve predaje od Boga inicirane bez našeg truda za to, nema spasenja, odnosno đavo nas može jako prevariti i možemo na taj način biti neslućena snaga na zlo. Imamo mir i činimo zlo, to su zaista opake prevare. Takva stvar posebno nanosi bol Isusu. I zato dobro čujte ove reči!

Ovakvu omašku je napravio i apostol Petar. Sećamo se da je pao pred Isusove noge osvedočen u svoj greh, to je bilo u čamcu, kada je ugledao Isusa. Međutim, mislio je da je osvedočenje u greh dovoljno, i da mu je sada potrebno samo na početku dana potpuno predanje. Opis toga se nalazi na 126. i 127. strani Hristovih očiglednih pouka. Jedne od tih rečenica su i ove: „Petrov pad nije nastupio trenutno i odjednom, već postepeno. Samopouzdanje ga je navelo da je spasen i siguran, i korak po korak on se spuštao  sve niže dok se konačno nije odrekao svog učitelja... Petru je bilo neophodno da uvidi nedostatke svoga karaktera i shvati koliko mu je potrebna snaga i milost Hristova. Gospod nije mogao da ga poštedi iskušenja, ali je mogao da bude pošteđen poraza. Da je Petar prihvatio blagovremenu Hristovu opomenu, on bi stražio u molitvi. Hodio bi sa strahom i drhtanjem čuvajući se da se ne spotakne. Tako bi dobio božansku pomoć i sotona ga ne bi nadvladao. Petrov pad je usledio samo zbog njegovog preteranog samopouzdanja; ali je pokajanjem i poniznošću on ponovo čvrsto stao na svoje noge.“ Vrlo slično sam i ja kao Petar postupio. Držeći se samo jutarnje, podnevne, večernje i noćne straže sa ponekom i između molitvom, radio sam mnogo sa ljudima u svetu. Na moje sajtove došlo je oko 11 000 ljudi, odnosno bilo je skoro 11000 ulaza  na sajtove. Ali jednoga dana shvatio sam da te ljude nisam u potpunosti dobro poučavao. Govorio sam im o tome šta sam tada znao i živeo, ali to nije bilo dovoljno sigurno za spasenje. Svakotrenutačno predanje i znanje o tome nisam im mogao dati. Vidite ja kao prorok Gospodnji, kao onaj za koga je Bog rekao: „Imaš puno darova, ali moraš još mnogo da učiš, imaćeš veliku versku karijeru“, mnogo sam prepatio dok nisam (naučio) shvatio da je čovek ništa a Bog sve. Moje patnje od 2004.  do 2007. godine su bile kao patnje Navuhodnosorove. Tri godine sam ležao u krevetu zarastao u kosu i nokte dok nije došlo otkrivenje o mojim gresima i grešnoj prirodi. Zato što sam imao veliku svetlost i velike objave, i osvedočenje 2000. godine o svojoj sebičnosti, a nisam ga prihvatio, došle su duge godine patnje i bola. Sotona me je tako mučio da mi je bilo milije da umrem nego da živim. Prizivao sam smrt kao dragog gosta, i osloboditelja patnji. Ništa na meni nije bilo zdravo. Svaki delić moga tela je bio slomljen a život mi je visio stalno u nozdrvama. Takve patnje se mogu uporediti sa Jovovim patnjama. Neprijatelj se tako obrušavao na mene, da više nisam znao da li sam živ ili mrtav, i dan danas patim, ali sad patim u slobodi. I to je moja uteha. I kada su prošle te tri i po godine pakla, 2007. godine (opisao sam već događaje poluobraćenja) sanjao sam san iz tri dela.

Prvi deo je prikazivao sobu u kojoj sam ležao i Isusa koji je stajao pored moga kreveta. U jednom trenutku ja sam ustao iz tog kreveta i prišao Isusu da Ga zagrlim. I ja sam zagrlio Isusa, ali On mene nije. Blago me je odgurnuo od sebe i pokazao da se opet vratim u postelju, bolesničku postelju. I ja sam se vratio u krevet. U drugoj slici takođe Isus stoji pored moga kreveta, u kome ležim. U jednom trenutku, posle dužeg vremena, ja opet ustajem i prilazim Isusu, grlim Ga i sada i On mene grli. To je bio mio, topao i čvrst zagrljaj obojice. U trećoj slici vidim Isusa kako me u ljubavi ozbiljno upozorava preteći mi kažiprstom a ja sam nasmejan shvativši upozorenje bio sada spreman za rad, duhovni rad. Bio sam u jednostavnom odelu, sa svojom kožnom torbom u ruci, samnom je bio još jedan čovek. Sada smo mogli da krenemo na posao.

 

Prvi deo sna je opisao moje iskustvo poluobraćenja 2007. godine, koje Isus nije mogao da prihvati. Sledećih tri i po godine nešto slabijeg, ali isto tako teškog pakla sam preživeo do oktobra 2011. god. kada me je Gospod osvedočio, kroz opet jedan za mene pakleni udarac, u neophodnost zavisnosti od Njega u svakom trenutku. Kada sam video da gubim nešto što mi je bilo najdraže u životu, srušilo se sve ono što je bila lažna građevina mog samopouzdanja. Iako ja nisam znao za potrebu svakotrenutačnog predanja, to neznanje je bilo produkt nestraže, i to je greh. Zato mi je Gospod zapretio u onom trećem delu sna da nikada, nikada ne zaboravim da samo Gospod Bog može da pokaže grešnost ljudsku i da je razobliči i da samo On može da oslobodi od greha. Svaka ljudska uplitanja su pogubna. I Gospod će se kroz svoje odabrane sluge silno usprotiviti svakoj reči koja meša ma šta ljudsko u Božiji rad. Moje slomljeno srce koje je tog 15. oktobra drhtalo kao drvo na oluji, i moj plač koji mi je razdirao grudi mislim da će biti dovoljan dokaz i upozorenje da se ni u čemu ne mešamo u Božji posao. Moje pokajanje je došlo uz veliki plač i drhtanje tela, ali posle toga dobio sam od Gospoda novo srce sa smislom za svakotrenutačnu saradnju. Dok danas ležim u krevetu, molim se Bogu za svakog čoveka na svetu da u ime zasluga Hristovih dobije dar pokajanja i novo srce sa jasnom potrebom za svakotrenutačnu saradnju. Molio sam Gospoda da mi da i telesno zdravlje, ali tek što sam dovršio svoju molitvu za taj blagoslov čuo se jasan i blag Gospodnji glas: „Nećeš imati vremena za druge.“ Moje telesno srce je jako slabo i dosta bijeno, sedam godina nisam spavao, ali verujem u pobedu poniznih molilaca. Jer znam da će Bog uslištiti molitvu malih. Neka vas Gospod blagoslovi. Amin.