36. Sumnja

Sumnja je slepa i ne razaznaje suštinu stvari. Sumnji se odaju nerazumni ljudi, ili ljudi koji misle da im je ceo život na raspolaganju. To mogu bite neozbiljni tragičari. Neozbiljni tragičari su oni koji dovode sebe u neprilike i gube sve što im je je Nebo dalo i što bi im dalo. Ozbiljni posvećeni stradaoci su oni koji su prihvatili krst ne gledajući koliko je težak. Za njih to nije bitno. To je velika razlika među ovim grupama, ili ljudima. Dakle, sumnja ima koren u sebičnosti koja proističe pak iz nestraže i dozvoljavanja sotoni da ti govori laži. Svaka senka na istinu je plod neposvećenog srca, srca koje nije u Hristu, ili srca koje ne želi pravo pokajanje. Sumnja su upravo te senke koje neprijatelj daje svakome koji to hoće, a koji to neće Bog će ga odbraniti. Ništa nije toliko bolno Isusu nego sumnja u Njegovu objavu, Njegovu reč, proviđenje, san ili viziju. Kada ih On daje, On nam time pomaže da shvatimo svoju suštinu, svoje pobude, um, misli, namere i želje, i upućuje nas Izvoru rešenja tj. Njemu i sugurnost u ono što On pokaže da je dobro. Hvatajući se za Njegovu silu, pristajući na Njegovu stranu, govoreći „da“ svakodnevno Njegovoj istini i razumu, mi činimo najbolje za nas. Posvećeno srce to potpuno čini, neposvećeno to čini nepotpuno i zato treba otvoriti oči za saradnju sa Bogom. Spoljašnom verom mi možemo i trebamo prihvatiti Njegove objave, reči i vođstvo, ali to je spoljašnje nije stalno nastavanje u Hristovoj ljubavi. Stalno nastavanje u Hristu jeste pravi lek za sumnju, ono ubija sumnju, poništava je, čini da je nema. E to je ono na šta nas Bog poziva. „Susretni me sa mojom sebičnošću kao zlom Bože moj“, treba da bude naša   molitva, jer izgleda da naše „male“ sebičnosti nisu dovoljne za osvešćivanje. A tamo gde je malo, tamo je i puno sebičnosti, jer ako imaš i trunku sebičnosti znaj da se aždaja krije u tebi, i zato je predaj Isusu. I nećeš sumnjati. Da. Amin.